Na promociji u Beogradu svako od nas autora je imao oko 5 minuta da predstavi svoju knjigu. Izašao sam do govornog mesta, stao pred mikrofon, ali nisam mogao to da uradim. Prvi put sam u potpunosti shvatio svu uzaludnost, besmislenost i štetnost toga da ja promovišem vlastitu knjigu. Koliko god da svoje pisanje smatram vrednim (a smatram ga vrednim), neću da budem taoc vlastitog pisanja. Ukoliko bih i dalje pristao da budem rob svog pisanja, onda bih ostao zauvek i rob svoje prošlosti. Pisanje je za mene bilo prevozno sredstvo do sadašnjosti. I uspeo sam u tome. Ne vidim razlog zašto bi se onda osvrtao na nešto što je već izraženo? Kad nešto uradim, uradio sam. Ne osvrćem se, idem napred. Naročito onda kad znam da sam nešto kvalitetno uradio. Ali je urađeno, gotovo je. Zašto bih trošio vreme na ispraznom divljenju samom sebi, kad me ispred čeka još toliko toga što može postati deo putovanja. Čim počnem da govorim o svom pisanju i knjizi, postajem užasno narcisoidan. Narcizam pripada mojoj prošlosti, pisanje pripada mojoj prošlosti i oni su u neraskidivoj vezi. Ali ja više ne moram da budem u toj vezi. Ne kajem se zbog svoje prošlosti. Ne kajem se što sam bio narcisoidan. Najgenijalnije tekstove sam pisao dok sam posmatrao svoju narcisoidnost. I ne samo narcisoidnost, još toliko toga je uticalo na pisanje. Sve što je postojalo u meni je odigralo svoju ulogu. I nema poente vraćati se.
Neću više da budem ni pisac, ni umetnik, neću da pripadam ni jednoj kategoriji postojanja. Pisac, dok boravi u zamci pisanja, je najuzvišenije, ali istovremeno i najosetljivije i najnesrećnije stvorenje na svetu, jer ga sve dotiče. Međutim, ja ne težim da budem nesrećan. Možda ne mogu promeniti svet, ali mogu promeniti svoju životnu filozofiju.
Sve što ne mora da bude moj problem, nije moj problem.
P. S. Ovo mi je bio najlepši Sajam knjiga do sada. Zahvaljujem se svima što su ga učinili takvim.
- Slobodan Panić
- Slobodan Panić
