Sa stanovišta večnosti sve je beznadežno. Ali, kao što je Jonesko
nedavno rekao: postoje dva velika metafizička oslonca, ljubav i smrt;
oni su supstanca naše egzistencije i književnost nam pomaže da ih budemo
svesni.
Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne
znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i
poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija,
imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija, ni
poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja
imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za
odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom,
izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili
kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji,
samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari...Mi ne
znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog
ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s
problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari.
Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to
je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
- Kiš
