kiš

RAŠTIMOVANI KLAVIR

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri
jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije
oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena
jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi
jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli

Danilo Kiš
Strazbur, decembar 1962.

cveće

Cveće mi veli, zbogom ostaj

Cveće mi veli – zbogom ostaj,
I krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
Da nikad više videti neću.

No, šta ću, draga, i šta znam –
Ja videh njih i zemlju ovu,
I samrtnički drhtaj sam
Primiću kao miloštu novu.

I zato što cilj, celoga veka,

Postigoh, idući s osmehom zdravlja –
Ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
Da se na svetu sve ponavlja.
Nije li svejedno – drugi će doći,

Tuga rastužiti otišlog ne sme.
A ostavljenoj u tihoj noći
Drugi će lepše pružiti pesme.
I prateći pesmu dušom žene,

Draga uz drugog, usred slavlja,
Setiće se možda i mene,
Ko cveta koji se ne ponavlja.

Sergej Jesenjin

maca

pjesma2

Budnost

U Parizu klimava kula Sen Žak
Slična suncokretu
Ponekad udara čelom o Senu i njena senka klizi
neprimetno među remorkerima
U tom trenutku na vrhovima prstiju u mom snu
Krećem prema sobi gde ležim ispružen
I potpaljujem je
Da ništa ne bude od one saglasnosti što mi je iznudiše
Nameštaj onda ustupa mesto životinjama iste
veličine koje me braski posmatraju
Lavovi u čijim grivama dogorevaju stolice
Ajkule sa čijim se belim trbusima stapa posljednji drhtaj čaršava
U času ljubavi i plavih očnih kapaka
Vidim kako i ja gorim vidim to dostojanstveno skrovište ničega
Što beše moje telo
Razriveno strpljivim kljunovima ibisa vatre
Kad sve je svršeno ulazim nevidljiv u taj kovčeg
Bez obzira na prolaznike života čiji malaksali
koraci zvone vrlo daleko
Vidim ivice sunca
Kroz glogovo trnje kiše
Čujem razdire se ljudsko rublje kao veliki neki list
Pod noktom odsutnosti i prisutnosti u povezanosti
Svi pozivi precvetavaju ostaje od njih smao mirisna jedna čipka
Školjka jedna od čipke što ima savršeni oblik dojke
Dodirujem još samo srce stvari držim nit.

 Andre Breton

*Prevod sa francuskog: Ivan V. Lalić

pjesma1

Uvijek kao prvi put

Uvijek kao prvi put
Jedva da te poznavah iz viđenja
Vraćaš se u kasni sat noćni u kuću
koso od mog prozora
Kuću posve nestvarnu
Tu od jedne sekunde do druge
U noći netaknutoj
Očekujem da se stvori još jedanput
pukotina što opčinjuje
Pukotina jedinstvena
Na fasadi i na mom srcu
Što ti se više približavam
U stvarnosti
Više pjeva ključ u vratima nepoznate sobe
Gdje mi se ti pojavljuješ sama
Ti si se isprva istopila u blistavom
nestalnom krajičku neke zavjese
To je polje jasmina koje sam posmatrao u zoru
Na jednom putu u okolini Grasa
S njegovim beračicama u dijagonali
Iza njih tamno krilo što pada sa biljki okljaštrenih
Pred njima trokut od blještanja
Zavjesa nevidljivo podignuta
Vraćaju se u metežu svi cvjetovi
Uhvatila si se u koštac sa ovim dugim satom nikad
dovoljno smućenim da bude san
Ti kao da bi mogla biti
Ista izuzev tog što te možda ne mogu sresti nikad
Praviš se kao da ne znaš da te posmatram
Začudo nisam više siguran da to znaš
Tvoje besposličenje puni mi oči suzama
Jato tumačenja okružuje svaki tvoj pokret
To je skupljanje nektara
Ima stolica za ljuljanje na mostu ima granja
koji bi moglo da te izgrebe u šumi
Postoje u jednom izlogu u ulici Notr-Dam-de-Loret
Dvije lijepe prekrštene noge stegnute dugim čarapama
Koje se ljevkasto šire u središtu jedne velike bijele djeteline
Ima  svilenih ljestvica razmotnih po bršljanu
Ima
Čim se nagnem nad ponor
Beznadnog sjedinjavanja tvog prisustva i tvog odsustva
Otkrio sam tajnu
Da te volim
Uvijek kao prvi put

André Breton

strah

"Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više. Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek."

-Bela Hamvaš

prošlost

duša

Posumnjajte u taj vanjski život, koji vam se čini toliko važnim, u život kojim živite; shvatite da, i ne spominjući lične obmane – slavu, bogatstvo itd. – sve te izmišljene uredbe društvenog života miliona i miliona ljudi, sve su to – ništavne, jadne trice u poređenju s dušom, koju spoznajete u sebi u onom kratkom trenutku života između rođenja i smrti, i koja vam, neumorno, postavlja svoje zahtjeve. Živite samo za nju, s njome, s ljubavlju na koju vas ona poziva — i sva dobra vratiće vam se nebrojeno puta umnožena. Samo povjerujte u dobro ljubavi, u otvoreni poziv koji vam upućuje.

-Tolstoj

pitanje

Kad bi znao da mozes sve sto hoces, da te nista ne ogranicava i ne sputava, kakav bi tvoj zivot izgledao?
Da li bi i dalje cekao nekoga ili nesto da te uputi, da ti pomogne i da te nauci disati i zivjeti sebe.

- Maida

desanka

Prolećna pesma

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako moje srce polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi nilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da do sad sve je bila šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Desanka Maksimovuć

stara

sada

Sreca nije pojam, vec je sreca stanje Postojanja. Nju ne mozes pomirisati, ne mozes je vidjeti, nije ni za jesti, ni za piti, niti je glatka, a ni hrapava, cuti ju je nepojmljivo...
Tu je, uvijek je prisutna i uhvatiti ritam je jednostavno : udah, izdah❤️ SADA❤️

serjoža

KAČALOVLJEVOM PSU

Džimi, na sreću pruži šapu ti,
Ne videh takvu šapu od rodjenja.
De, na lunu da lajemo mi
I na vreme tišine i bdenja.
Džimi, na sreću pruži šapu ti.
Mili moj, ne liži, jezik posustaje.
Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.
Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,
Niti šta znači živeti na svetu.
Gospodar je tvoj i mio i znan,
I mnogi mu gosti u pohode dođu,
I uz osmeh svi su oni baš kontan
Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.
Na svoj način ti si vragolasto lep,
S tako milom, prisnom njuškicom u krug
Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,
Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.
Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje
Prošlo je sijaset gostiju od prije.
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?
Doći će, zapamti i s uma ne sklizni
Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,
Ti joj nežno ruku mesto mene lizni
Za sve što sam bio i što nisam kriv.

Sergej Jesenjin

reči

Prodaješ li reči i pošto su?
Imaš li neku sivo-rpzu
neprodatu, ostavljenu
pa zaboravljenu?
Tu mi daj!

20.3.2003,

nebo

nebo

Ovo se tesko
moze nazvati zivot
a znam sigurno
da nije ni smrt

Ko medved zatvoren
u stakleni kavez
u napusteni
zooloski vrt

Ovo se tesko
moze nazvati mirom
a znam sigurno
da nije ni rat

I sve izgleda
potpuno normalno
a hladan znoj
mi klizi niz vrat

Kazi mi gde smo
(Ni na nebu ni na zemlji)
Ovo je mesto
(Ni na nebu ni na zemlji)

- Bajaga

ja jesam

Ja Jesam, je apsolutna, pocetna pozicija svega sto jeste. Vezana je direktno za postojanje, dostupna jedino sada i uvijek je u direktnom kontaktu sa zivotom.
Ja Jesam je neutralan, niti je pozitivan, niti negativan, te su refleksijama koristenja strukture uma i tijela, jasno vidljiva stanja zivota, kojim se privremeno odrzavaju razni oblici...

- Maida

raj

uvrede

Šta su uvređenost, nezadovoljstvo i ozlojeđenost? To su zapravo primitivni pokušaji da se situacija kontroliše. Slaba osoba se vređa, a snažna dejstvuje. U suštini, srdžba je pokušaj da upravljamo drugim čovekom i da ga vaspitavamo.
Ukoliko imamo čak i najmanje iskustvo vaspitavanja, nećemo se ljutiti, a nakon neprijatnih situacija u nama se, kao posledica srdžbe, neće povećavati bol, već sredstva i metodi vaspitavanja. Svaka bolna situacija koja nam je pričinjavala muku i izazivala očaj, pretvoriće se u izazovan zadatak koji se može rešiti na razne načine. A ono što smo nekada doživljavali kao uvredu, koju nam je nanela druga osoba, pretvoriće se u radost stvaralaštva – jer posredstvom vaspitavanja, menjajući karakter drugog čoveka, oblikujemo novu ličnost. To je kao slikanje prilikom čega osećamo radost stvaralaštva, nastajanje novog sveta, oslobađanje energije koja nam pomaže da u duši osetimo ljubav. Srdžba predstavlja konflikt, ali kada budemo izgradili naviku da konflikt posmatramo kao mogućnost vaspitavanja druge osobe – tada ćemo, umesto mržnje i osude, početi da osećamo sreću stvaralaštva.

-Sergej Lazarev: Vaspitavanje roditelja (V deo)

april

virus2

Strucnjaci ne znaju kako objasniti niti protumaciti stanje na zemlji!
Religija ne zna donijeti boga na zemlju, kad treba!
Sto ce reci, znanja na koja smo se oslanjali, koja smo naukovali kroz vrijeme su u direktnom kontaktu sa stvarnoscu, beskorisna i neupotrebljiva.
Iz toga se jasno vidi, da u pricu vise niko pobjeci ne moze, vec je jedina opcija otvaranje sebe ISTINOM❤️
Sta je to sto se tebi stvarno dogadja i koje su ti opcije?
Jer drzanje uma u pretpostavkama i prici, stvara nepotrebni otpor, koji tebe prijeci da koristis um za ono sto mu je oduvijek bila svrha.
Um koji prica pricu, dok se zivot dogadja, je mrtav, beskoristan um.
Stavi ga u pogon sobom❤️

- Maida

virus

Mislili smo da smo materijalni, duhovni, energetski, i jos smo vjerojatno izmedju svasta mislili...
No evo zivot se dogadja❤️
Sve, ali doslovno sve, pred ovim vise nema sta da se smisli, da bjezi, izolira, bori se... vec jedino sto se moze je uvijek tu, prisutno i otvoreno za prolaz, potpuno neovisno o misljenjima.
Sad je jasno vidljivo da su misljenja u odnosu na stvarnost i zivljenje, potpuno beskorisna❤️

- Maida

novo

od marta
pisanje mog teksta
naziv - tišina
inspiracija - ova naslovna fotka

tišina

tuga i sreća

"Tuga daje dubinu. Sreća daje visinu. Tuga daje korijene. Sreća daje grane. Sreća je poput stabla koje se uzdiže prema nebu, a tuga je poput korijenja koja sežu duboko u maternicu zemlje.

Obje su nam potrebne, i što je stablo više, to je njegovo korijenje dublje. To se odvija istodobno i uvijek u pravilnom omjeru. To je njegova ravnoteža."

- Osho

zima