oproštaj

Ako postoji neko kome ne možete da oprostite, pročitajte ovo

 Mrzim sve postojeće klišee o oproštaju.

Znam svaku poslovicu, svaki savjet, svako opšteprihvaćeno mišljenje o ovoj temi, jer sam pokušavala u literaturi da nađem odgovor. Pročitala sam sve postove na blogovima koji su posvećeni iskustvu otpuštanja ljutnje. Zapisivala sam Budine citate, i kačila te papiriće po zidu. Znam da to nije jednostavno. Znam da poslovice umaraju. Znam da jaz između "odluke da se oprosti" i pravim osjećajem smirenja može izgledati potpuno nepremostiv. Ja znam.
Oprost je ogromna, džungla za one koji žele pravdu. Sama pomisao da će neko proći nekažnjeno posle toga što je uradio, pričinjava bol. Mi ne želimo da sačuvmo naše ruke čiste, tragovi krvi prestupnika bi nam savršeno odgovarali. Želimo da izravnamo račune. Želimo da oni osjete težinu onoga što su uradili, a ne mi.

Oproštaj izgleda kao krajnja izdaja samog sebe. Vi ne želite da odustanete od borbe za pravdu nakon što se to desilo. Bijes gori u vama i truje vas sopstvenim otrovom. Vi znate sve to, ali ne može da otpustite situaciju. Bijes postaje neodvojivi dio vas kao srce, mozak ili pluća. Poznat mi je taj osjećaj. Poznat mi je osjećaj, kada bijes u krvi bije u taktu pulsa.

Ali evo šta treba shvatiti o ljutnji: to je instrumentalna emocija. Mi smo ljuti zato što želimo pravdu. Jer mislimo da je ona korisna. Jer pretpostavljamo da ako smo ljuti, tim ćemo više promjena biti u stanju da izvršimo. Ljutnja ne shvata da je prošlost završena i šteta već nanešena. Ona govori da će osveta popraviti stvari. Ona je u potrazi za pravdom.

Osim toga pravda koju želimo nije uvijek realna. Biti ljut, to je kao da stalno otvarate ranu da krvari, smatrajući da ćete se na taj način spasiti od formiranja ožiljka. Mislite da jednog dana, može doći čovjek koji vam je nanio nepravdu i napravi šavove sa takvom nevjerovatnom preciznošću da nikada nećete znati da je tamo nekada bio rez. Istina o ljutnji je da to nije ništa nego odbijanje od izlečenja, jer se bojite. Jer se bojite da ćete kada se vaša rana zategne morati da živite u svojoj novoj, nepoznatoj koži. A vi želite da vratite staru kožu. A ljutnja vam govori da je bolje da se krvarenje ne zaustavi.

Kada u vama sve kipti, oproštaj izgleda nemoguć. Mi želimo da oprostimo, jer intelektualno znamo da je to najzdraviji izbor. Mi želimo spokojstvo, mir koji oproštaj nudi. Želimo oslobođenje. Želimo da se bunilo u našem mozgu smiri, a ipak ne možemo da nađemo način za to.

Jer  glavnu stvar o oproštaju nam niko nije rekao: on ništa neće popraviti. To nije gumica koja će izbrisati bol zbog onoga što vam se desilo. On neće poništiti bol, sa kojim ste živjeli, i neće vam podariti odmah mir. Pronalaženje unutrašnjeg mira je dug, težak put. Opraštaj je upravo to, što vam omogućava da izbjegnete "dehidrataciju" na putu.
Oproštaj znači odustajanje od nade za drugačijom prošlošću. To je shvatanje da se sve završilo, prašina se slegla i uništeno se nikada više ne može vratiti u prvobitno stanje. To je prihvatanje toga da ne postoji magijsko rešenje da se nadokadi učinjena šteta. To je shvatanje kao: da, uragan je bio nepravedan, ali vi ipak morate da živite u svom razrušenom gradu. I nikakva ljutnja neće ga dići iz ruševina. Morate to da uradite sami.

Oproštaj znači prihvatanje lične odgovornosti - ne za izazivanje uništenja, već za čišćenje. Ta odluka da se povrati svoj mir  naravno da je prioritetnija od ometanja nečijeg drugog.

Oproštaj ne znači da je krivica tih koji su vas povrijedili iskupljena. On ne znači da treba da se sprijateljite sa njima, osjećate simpatiju prema njima ili  odobravate to što su uradili. To samo znači prihvatate da su oni ostavili trag na vama. I sada ste primorani da živite sa tim teretom. To znači da ste prestali da čekate čovjeka, koji vas je slomio, da vratiti nazad sve kako je bilo. To je odluka da se izliječe svoje rane, bez obzira da li će ostati ožiljci. To je odluka da se krene dalje sa svojim ožiljcima.

Oproštaj nije pobjeda nepravde. Radi se o stvaranju svoje pravde, svoje karme i svoje sudbine. Radi se o tome, da ponovo stanete na svoje noge sa odlukom da ostatak svog života nećete biti nesrećni zbog onoga što vam se dogodilo. To znači hrabro koračanje u budućnost, sa svakim ožiljkom i bezobzirnošću koji su nastali na putu. Oproštaj znači da nećete dozvoliti da vaši ožiljci opredjeljuju vašu budućnost.

Oproštaj ne znači da ste odustali. Oproštaj znači da ste konačno spremni da prikupite snagu i krenete dalje.

Autor: Heidi Priebe