Cveće mi veli, zbogom ostaj
Cveće mi veli – zbogom ostaj,
I krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
Da nikad više videti neću.
No, šta ću, draga, i šta znam –
Ja videh njih i zemlju ovu,
I samrtnički drhtaj sam
Primiću kao miloštu novu.
I zato što cilj, celoga veka,
Postigoh, idući s osmehom zdravlja –
Ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
Da se na svetu sve ponavlja.
Nije li svejedno – drugi će doći,
Tuga rastužiti otišlog ne sme.
A ostavljenoj u tihoj noći
Drugi će lepše pružiti pesme.
I prateći pesmu dušom žene,
Draga uz drugog, usred slavlja,
Setiće se možda i mene,
Ko cveta koji se ne ponavlja.
Sergej Jesenjin
