Dobre su te priče sa dna.
One što se pišu na salvetama i podmetačima,
sa ostacima leda, pića, snova i života.
Dobar je taj dim.
Onaj koji se rve sa suzom i stihom.
Dobar je osećaj kad ti nešto nedostaje,
to znači da si ipak nešto imao,
a mislio si da si izgubio sve.
Dobar je osećaj da postojiš, makar i ranjen,
to znači da si se izložio, i sljubio s nožem,
a ljubav je ljubav.
Dobro je kad pogrešiš, kad preteraš,
dobro je kad ti nije dobro.
Dobro je kad te proganjaju,
jer znaš od koga da bežiš.
Dobro je kad te puste, jer ne treba da ostaneš.
Dobri su počeci, jer bude nadu.
I kraj je dobar, ako si učinio sve.
Dobar je život, čak i modar kao koleno
i izgreban kao šake,
jer nešto si s njim radio,
hteo si ga, prevrtao, probao,
menjao, mrzeo, voleo, upoznavao...
sve dok nisi sreo sebe.
I dobro je ako se tada nisi iznenadio.
Zato što si bio spreman.
A onda, ispočetka...sve to.
Jer kraja nema.
(T.V)
